 Nedavno objavljena studija u Science magazinu ukazuje da bi dugo odbacivani «pozadinski šum» zabeležen na seizmometrima još početkom XX veka, mogao da predstavlja značajan izvor podataka u oblasti seizmologije i srodnih nauka. Naime, nemirna mora generišu ogromnu količinu energije koja u velikoj meri utiče na kontinente, naročito tokom oluja.
Usled toga, moguće je uz pomoć seizmometara zabeležiti konstantno niskofrekventno brujanje koje je ranije smatrano za «pozadinski šum».
Autori studije su napravili značajan korak ka boljem razumevanju porekla ove pojave i njene moguće primene u naučnim istraživanjima.
Sharon Kedar, geofizičar u Jet Propulsion Laboratory i jedan od autora ove studije, navodi da, na primer, okeanski talasi koji udaraju o obale Labradora u Kanadi, mogu izazvati seizmičke talase u Kaliforniji, i dodaje da to nisu obični okeanski talasi, već talasi pritiska koji nastaju kada se morski talasi sa sličnim frekvencijama, ali iz suprotnih pravaca, sudare.
Za razliku od običnih talasa, ovi talasi pritiska ne gube svoju snagu dok putuju do okeanskog dna. U interakciji sa okeanskim dnom oni proizvode malo podrhtavanje, ili mikroseizme, koji dalje putuju hiljadama kilometara kroz čvrstu Zemljinu koru brzinom od oko 4 km u sekundi.
Zimske oluje i strme obale predstavljaju idealne uslove za stvaranje talasa pritiska, usled kojih nastaju mikroseizmi.
Podaci o mikroseizmima, koji se očitavaju na nekoliko lokacija, omogućavaju naučnicima da triangulacijom odrede pozicije pojedinih oluja u središtu Pacifika ili Atlantika.
Neki istraživači se nadaju da će pomoću ovog fenomena moći da odrede snagu uslova koje El Niño stvara u Pacifiku kada je prisutno vrlo malo ili nimalo direktnih podataka iz okeana.
Zanimljivo je da ovi okeanski mikroseizmi imaju godišnju kumulativnu seizmičku energiju gotovo jednaku onoj koju proizvedu zemljotresi.
Kedar navodi da ta konstantna slaba energija može imati još jednu primenu, a to je opažanje promena u gornjim slojevima Zemljinog omotača.
Seizmički podaci neophodni su za razumevanje pojava duboko unutar Zemljne kore, a do sada su prikupljani iz pojedinih podrhtavanja prouzrokovanih zemljotresima, kao i velikih eksplozija. Pritom, raniji seizmometri nisu ni bili pravljeni sa namerom da očitavaju niskofrekventne potrese i vibracije.
“Noviji digitalni širokopojasni seizmometri mogu da detektuju niskofrekventne okeanske mikroseizme �?, rekao je Rob Clayton, geofizičar Seizmološke laboratorije Tehnološkog instituta u Kalifoniji.
Konstantni protok seizmičkih podataka iz regiona u toku dužeg vremenskog perioda omogućava opažanje krajnje suptilnih promena unutar Zemljine kore, kaže Clayton. Jedna od mogućih primena ovoga je praćenje nivoa podzemnih voda, i još važnije - moglo bi se primeniti u predvi?anju i ranoj detekciji razornih zamljotresa, što se smatra ‘Svetim gralom seizmologije’.
Ipak, varijacije u Zemljinom «brujanju» na nekoj lokaciji bi mogle da nagoveste zemljotres, ali bi isto tako mogle da budu samo odjek velike oluje u Severnom Pacifiku.
Clayton dodaje da je neophodno smisliti način kako da se što preciznije interpretiraju ove informacije i dodao da u skoroj budućnosti očekuje još mnogo zanimljivih stvari u vezi sa ovim otkrićem.
|
