Priče Svetislava Basare najbolje pokazuju kako se pojam "lepe priče" može izokrenuti na jedan paradoksalan način

Već sa prvom pročitanom rečenicom neke od priča Svetislava Basare, čak i onda
kad ona jednostavno počne rečima: "Zovem se Svetislav Basara", čitalac neopozivo
oseća da stupa na novo literarno tle, da ulazi u jedan svet u kojem se sve preobraća
i preobražava kao u kakvom alhemijskom procesu, u kojem se zajedno nalaze pisac,
njegovi junaci i čitalac, da bi se susreli u trenutku kad dodirnu NiŠta.Pojam
"lepe priče" Basara je izokrenuo na jedan paradoksalan način, odbacujući sve
estetske i estetičke predstave o lepom, tragajući za pojmom lepog u metafizičkoj
i estetičkoj sferi. Njegove priče najbolji su primer kako se estetika i filozofija,
odnosno metafizika, susreću u suŠtinski umetničkoj ulozi - da bi istovremeno
definisale pojam lepog, pojam smisla i značenja, tako da se na vrhuncu uspeŠnog
proznog kazivanja lepo i značenjsko identifikuju.

Pisac koji sjajno rukuje jezikom kao svojim oruđem, Basara nas često u svojim
pričama obaveŠtava da smo svi zajedno, u prvom redu on koji koristi jezik, zavisni
od sintaksičko-gramatičke relacije u koju pisac stupa zajedno sa čitaocem onog
trenutka kad priča počne, podsećajući nas usput da nekom neshvatljivom samovoljom
rečenice priča može svakog časa da zapadne u ćorsokak ili u NiŠta, a to NiŠta
da povuče za sobom u NiŠtavilo ne samo pisca i čitaoca nego i sve Što je dotad
ispričano. U suŠtini, Basara gradi svoju priču tragajući za tim NiŠta, a cela
stvarnost koju on stvara i pred nas iznosi predstavlja veŠto građenu mrežu zamki
u koju treba da upadne to metafizičko NiŠta, kako bi priča dobila svoj smisao
i naŠavŠi ga namah izgubila.

Dok Kafka stvara turobne atmosfere i neizvesnost, kroz koje obrazovan i iskusan
čitalac unapred može da nasluti tragičan kraj, kod Basare su ironija, duhovitost
i paradoksni obrti vrhunsko sredstvo stvaraočeve i čitaočeve superiornosti u
susretu sa prvim značenjem onog sveta koji svakodnevno doživljavamo kao neposrednu
stvarnost, dok se iza nje skriva jedno metafizičko jezgro koje se banalnom realnoŠću
prikriva kao svojim prividima. Vrhunac pojma lepog za Svetislava Basaru

jeste onaj trenutak kad uhodani, dobro poznati tok stvarnosti dovede do granica
apsurda, a onda nekim ironijskim paradoksom celu građevinu, ceo "svoj zamak"
poruŠi i pokaže privide, i samo privide, koji stoje iza naŠih neumornih traganja
za velikim istinama.

Trijumf ovih otkrića predstavlja najviŠe prozno zadovoljstvo - zadovoljstvo
i uživanje kazivanja, za koje nas je pisac, bez obzira koliko je kratka ili
duga njegova priča, već dobro pripremio da možemo da podnesemo istinitost otkrića,
tačnije rečeno istinitost privida, kao prirodnu stvar po sebi, kao neŠto Što
nam je svojstveno, Što nam pripada a nismo ga ni bili svesni.

Sa Basarom smo i definitivno uŠli u Kafkin zamak, u zdanje koje je Kafka zatvorio
za svoje junake, da bi ih možda sačuvao od otkrića koje ih tamo očekuje. Basara
ide do kraja - on smelo, pozivajući svoje čitaoce da ga slede, pokazuje da nas
unutra u zamku čeka praznina, naŠa sopstvena, unutarnja koju smo sami izgradili,
ili ona tobože objektivna, koju su drugi za nas izgradili. I tu, na dnu naŠeg
srca, ili u okrilju nekog savremenog "zamka", koji se, recimo, zove samoposluga,
gde nas čeka suočavanje sa samim sobom i sa NiŠta; u tom trenutku kad se čini
da se jezički i smisaono raspada cela piŠčeva građevina, nastupa trenutak sladostraŠća.
Jer Basara iskuŠavanje NiŠta i NiŠtavila predstavlja kao vrhunsko sladostraŠće
pričanja, kroz čije paradokse i ironijske obrte prolazi i njegov čitalac, koji
zajedno s njim kao svojim vodičem, kroz paklenu komediju ovog sveta, hrli u susret
tom NiŠta, misleći da ga u njemu očekuje sve.

U toj svojevrsnoj bajci o NiŠta rasplinjuju se i nestaju sve napetosti, iŠčezavaju
mali i veliki strahovi, o ono ogromno, zastraŠujuće NiŠta postaje jedna sićuŠna
tvar koja ne može da izbegne svoju sudbinu - da iz sebe stalno, iznova podstiče
piŠčevu imaginaciju sve dotle dok se i sama ne poniŠti. Kraj priče i kraj imaginacije
poklapa se sa pogotkom u NiŠta; pogodak u NiŠta ukida priču, ostavljajući u
čitaocu želju da ovaj "metafizički lov" nastavi u nekoj drugoj priči, u nekoj
drugoj situaciji i sa drugim junacima. U tome se sastoji Basarin prozni kopernikanski
obrt - NiŠta kao superiornu uniŠtavajuću silu on je učinio naŠim prisnim pratiocem
koji ispravlja i relativizuje naŠe zablude, pripremajući nas da smelo, do dna,
zavirimo u tajne običnog, svakodnevnog, na prvi pogled gotovo sasvim niŠtavnog
života kojim živimo i u njemu, na svoje čuđenje, otkrijemo neslućene metafizičke
dubine i značenja.